Uvod: Društvena mreža mog odrastanja nije zahtevala visokopojasni internet najnovije generacije. Pojmovi kojima danas baratamo, tada nisu postojali. Postojala je samo nepresušna jurnjava za loptom, bezbrižnost odrastanja i curice pred kojima smo želeli da se osećamo važnima.
Naselje Selenča, sam obod grada. Tik uz atare, završni brojevi ulice Gruje Dedića u Somboru. Ulaz zgrade u kojoj sam živeo, bio je prvi u nizu od ukupno četiri. Morao si da pređeš uspon sačinjen od sedam širokih stepenika ne bi li dokučio ulazna vrata zgrade. Nama, one nisu bile izazov. U dva poletna koraka mladosti – bili bismo na samom vrhu.
Drugi ulaz po redu, na broju četrdeset, direktno je podizao natalitet nacije. Stepenice tog ulaza bile su mesto okupljanja tokom letnjih raspusta, a sastajali smo se i kod kamene česme, fontane, pod hrastom u parku ili kod namrgođenog spomenika.
Kao za neku važnu utakmicu, tokom raspusta, za te stepenike koji su podsećali na tribine, tražila se karta više. Ukoliko zakasniš na ivent, preostaje ti jedino da se nasloniš na zid ulaza, i na nogama dočekaš kraj večeri, ili da se udaljiš par koraka, i sedneš na komšijinog belog golfa „dvojku”, koji nam je služio kao pomoćna klupa. Komšija je, siguran sam, u potpunosti zaboravio da poseduje auto pošto ga nije palio čitavu deceniju. Korov koji ga je prekrio, po istom paternu po kom bršljan prekrije zid na severnoj strani kuće, potvrđuje to. Bio je to jedini automobil na čitavom parkingu, za koji nismo marili ukoliko bi ga lopta pogodila, isčekujući bariton prekora sa jednog od balkona.
Uz obavezno prisustvo suncokreta, semenki zamotanih u fišek na špic, koje smo nesebično šerovali, stepenice su bile gusto načičkane buljukom rasčupanih klinaca koji su danonoćno jurcali za loptom, starijim deranima u godinama momčenja koji su bili važni jer su stariji od nas. I naravno – njima. Devojčicama, devojkama, težnjama i fokusima naših svakodnevnih dokazivanja. Preplanulih, okupanih talasima leta.
Mirisale su na spokoj odrastanja cvetnih nota kojima smo se dodvoravali ne bi li u njihovim pogledima ubrali po koji lajk. Svaka od njih, bila je po jedna simpatija iz senke. Snovi, koji su nas čekali nakon druženja, bili su lepši ukoliko u njih ponesemo i po koji osmeh, pogled nasmejanih zenica, koji nam je bio upućen sa trećeg ili četvrtog stepenika.
Sladunjave, komične, poletne pikanterije, po koja pohvala, bezazleni tračevi u vezi sa događajima koji su prethodili danu na izmaku, odnosno događajima koji tek treba da se dogode u danima ispred nas. Sve to, uz obilje smeha, vic mahera koji su terali na smeh i pre nego što ispale neku foru iz rukava. Bio je to fid našeg odrastanja, oglasna tabla na kojoj si jedino mogao da se informišeš o ljudima oko sebe, i da istovremeno ukradeš poneki trik od mangupa, koji su bili stariji od nas za po koju godinu iskustva.
Direktne poruke prenosile su se usmeno, uz obavezan pogled u oči primaoca, bez potrebe da verno čekiraš da li je poruka sinovana, ili ne. Svaka je bila.
Bila je to naša mala društvena mreža bezbrižnosti u kojoj se nisu slali i prihvatali zahtevi za prijateljstvo. Popularnost, engejdžment nije se merio brojem pratilaca, brojkama sviđanja, isforsiranim sadržajem po storijima.
Hešteg detinjstvo.
