Uvod: Đorđe Balašević, moj Neko. U odsustvu oca, Đole je odigrao veliku „roditeljsku” ulogu mog ranog detinjstva, odrastanja, momčenja, sazrevanja i shvatanja suštine života. Od njega sam učio o toleranciji, hrabrosti, visprenosti i britkosti. Naučio me je kako da se perfektno služim smeškom i kako da živim slobodno. Nastala tog sumornog februara, ovo je prva priča, otkad pišem, koja je napisala mene, a ne ja nju.
Stari moj, ne mogu da dopustim da se tek tako ukrcaš u čeze, upregnute u dva mrka čilaša, koja će te laganim kasom vratiti na vanvremensku planetu posebnosti sa koje si nam bio pozajmljen, a da ti nešto ne kažem. Shvati, važno mi je. Lično je. Ti barem razumeš da tuga lepše zvuči kad se otpeva, jer pesma sve podnese.
Lafe moj, ušao si na prstima devedeset i neke u moj dom. U džepu si nosio kasete koje smo sestra i ja iznova i iznova preslušavali i premotavali, neretko uz pomoć šestougaone HB olovke, učeći, upijajući sve reči, a istodobno prepoznajući slane, bistre kapi koje se ne mogu zamutiti. Da, tako smo se upoznali i odmah sam te zavoleo, postao si „Moj neko”. I to ljubavlju i emocijom jednakom onoj koju osećamo prema svakom članu uže porodice. Postao si silueta, dobri duh koji se duboko nastanio u svakodnevnicu svih mojih ukućana, autoritet mog odrastanja i usmerenja u vode stvaralaštva i samog pogleda na život. U odsustvu oca, od tebe sam učio o toleranciji, hrabrosti, visprenosti, britkosti, o tome kako je važno ostati uzemljen i prizeman. Naučio si me kako da se perfektno služim smeškom, kako da živim slobodno. Naučio si me da je oreol porodice najvredniji dragulj kog za života možemo pronaći u mrkim tunelima treće smene, kako da od nje načinim neosvojivu citadelu iz koje ćemo se braniti i napadati, po ugledu na onu iz Jovana Cvijića, koja za mene u sentimentu ima veće značenje od one petrovaradinske.
Lega moj, godinama sam se suočavao sa pitanjima, na koja sam slegao ramenima, umesto odgovora. Na sam pomen tvog imena, pogled mi okopni istog trena. I mnogi me pitaju, kao po ustaljenom šablonu, da izdvojim samo jednog malenog svica sa nebeske pučine, iz čitavog roja koji si iznedrio u više od četiri banke plodonosnog stvaralaštva, gde svaki ponaosob nosi breme posebnosti. Kada si ti u pitanju, to se ne može učiniti, ne – nikako. Reč „nemoguće” kao odgovor postaje i te kako moguća. I to si me naučio. Sva tvoja deca bila su ujedno i moja, Toma Sojer, Celovečernji the kid, Ilona, Čovek sa mesecom u očima, Namćor, generalni što đuska s društvom u Čenti, Sin jedinac, Buba Erdeljan i ona vancaga, Boža Pub. Ti si im udahnuo život, pustio si ih u beli svet da do naših srca, uz pomoć tajnih mapa, pronađu put. A taj put je upravo put bistrookih. Put neprevediv u reči. Put posebnosti u kom se boje spektra prelamaju kao šareni staklići kaleidoskopa, u kom nam je svaka slika u glavi drugačija, kada zažmurimo. Put na kom stojiš puna tri sata na koncertu sa gipsom na nozi, a taj isti gips i ne osećaš, i tužan si kada dođe kraj spektakla. To je to. Tajni prolaz kroz noć i trenutak kada shvatiš da si jedan od retkih, bistrookih.
Bistrooki moj, obojica znamo da sve na ovom svetu ima svoj početak i kraj. Početak nas ne može u tolikoj meri zateći nespremne, uvek imamo prostora da sustignemo ostale učesnike trke do ciljne ravnine, ali kraj koji nije imao svoj uvod i nagoveštaj – on te pokosi oštrim vilama poput hajdučije u tamnom vilajetu gde Drina teče desno. Pribojavam se da uzmem gitaru, istu onu koja sama krene da razlaže tvoja molska kadenca posebnosti kada je prigrlim. Bojim se da će me prvi D-mol u potpunosti razvaliti, a na to nisam spreman, danas bolje ne. Umesto toga, osluškujem severac, tuli flautu, i sve je u fejd autu. Da l’ zima dušu ima, noć pusta je, to što me prati – ne odustaje.
Đole moj, ostaje nada da ipak negde srešćemo se još.
Neka ti je prosta duša slovenska.
