Uvod: Zavrtele su se gotovo dve decenije od poslednjeg školskog zvona, ali neke slike i mirisi nisu izbledeli. Jesen oduvek u meni budi posebna čula zbog kojih je ovo godišnje doba i dalje na vrhu liste u mom „fan klubu”.
Jesen. Favorit iz plejade godišnjih doba. Još od vremena srednjoškolskih dana pa sve do danas, ostala je lider na tabeli prvenstva u kom se iznova nadmeću četiri takmičara. Slike tog vremena i posle mnogo godina prisutne su u periodu kada u kalendaru dolazi do preloma septembra u naredni mesec, negde na samoj margini. Ulazilo se u poslednju nedelju prvog meseca nove školske godine. I dalje je trajalo upoznavanje sa novim profesorima i predmetima trećeg razreda Tehničke škole u Somboru. Nakon što se zvono oglasi po šesti put, nestrpljivo zatvaram torbu, dok kraći pogled kroz prozor učionice dobija odgovor da predvečerje nije prečulo budilnik. Uz torbu na jednom ramenu, kako je tih dana bilo u modi, izlazim kroz glavni ulaz sa kojeg se nazire prostranstvo gradskog trga u neposrednoj blizini.
Na njemu svake godine, po ustaljenoj šemi, i u samom epicentru, bio je stacioniran omaleni gospodin sa rukavicama bez prstiju, naizgled do pola štrikanim. Na vešt način, uz pomoć plave improvizovane pećke na bukova drva i mirisom pečenog kestena, u potpunosti je zaluđivao svakog ko se obreo tu u nameri da iskoristi kaldrmu trga kao prečicu i ušpara zrno dragocenog vremena. Ako bi neki prolaznik pokušao da ga zaobiđe, lagani zvuk žarača razbuktao bi vatru koja je još intenzivnije širila miris sadržaja ispod blago odškrinutog poklopca, razoružavši ga u potpunosti. Ne bi mu preostalo ništa drugo nego da izvadi sitniš iz jakne i dobije pola litre u beloj papirnoj kesi. Miris pun mističnosti, slabosti, zbog kojeg su maleni braon klikeri jedan od sinonima ovog godišnjeg doba. Uz pauzu trajanja malog odmora, upijao bih mirise iznova i nastavljao dalje.
Sam obod trga bio je na međi četiri pravca koja su vodila do kuće. Tokom školske godine, obično sam birao pravac koji je vodio u Dositejevu ulicu gde se nalazi Gimnazija „Veljko Petrović”. I saborci iz moje smene birali su uvek taj pravac u nadi da će im prilikom prolaska pored nje biti darovan pogled zanosnih gimnazijalki sa prirodnog smera, kojima se zvono takođe dogodilo po šesti put, u isto vreme – savršena anticipacija. U tom periodu moj pravac diktirao je korake kroz drugu ulicu, izokola, do koje su me pratili mirisi ogreva iz taze servisiranih dimnjaka od strane osoba sa uvrnutim dugačkim četkama zbog kojih se hvatamo za dugme istog časa kada ih spazimo.
„Lipova ulica” nije dobila naziv slučajnim ili, još gore, nelogičnim odabirom u opštini kao što je to neretko slučaj. Nije nosila simboliku ruske književnosti, osvajača, ili palih boraca iz jednog od ratova. U ranu jesen, Lipova ulica izgledala je bajkovito. Krošnje, koje su decenijama rasle i sa parne i sa neparne strane, formirale su tunel iz težnje za povezanošću. Pričaju da se različitosti i suprotnosti ne privlače. Za ulice to ne važi. Leti, kada sunce pristigne tačno u podne, skidanje sunčanih naočara prilikom koračanja kroz ulicu bilo je obavezno, dok su se tokom dana, uz prisustvo oblaka, sretale neretko i baterijske lampe. Lokalni akademski slikar, sa sertifikatom specijaliste za godišnja doba, otpočeo je radove na terenu. Služio se najplemenitijom oker nijansom. Oslikao list po list. Mnoge je usled jeseni u odmakloj fazi ipak poštedeo, dao im je još vremena da šire notu svog specifičnog parfema.
Da li su mirisi proistekli iz cvrkuta poluoguljene ljuske kestena, poslednjeg zova lipe i bukovog ogreva zaista razlozi što ovo doba godine uvek u meni probudi mirise i sećanja srednjoškolskih dana ili činjenica da sam već tokom prve večeri izmenjene maršute do kuće, na ćošku sa narednom ulicom, fokusirao pogled na prozor u kojem se iza zavese i upaljenog svetla nazirala vitka silueta duge kose? Pomalo stidljivo i radoznalo provirila je kroz gusto tkanje zavese ne bi li osmotrila siluetu koja je sa druge strane stajala naslonjena na hrapavi zid komšijske kuće, tik uz poslednju krošnju lipe.
Silueta, zbog koje sam od četiri pravca na putu do kuće narednih polugodišta, uvek birao njen, sve do velike mature.
