Uvod: I dve godine posle – To što me prati ne odustaje. Napisao sam ti pismo onomad, Kobnog dana. Morao sam i ovo, drugo. A bojim se – biće ih još… Sve je ostalo nedorečeno, ne volim februar, iz godine u godinu sve veću odbojnost osećam prema tom mesecu. I dalje se nadam, da ipak negde srešćemo se još.
Đole moj… Dve godine posle, ponovo ti pišem. Malo stariji nego onomad, za po koje iskustvo odrasliji. Ostalo je… Po starom. Severac tuli flautu, sve je u fejd autu, drveni konjići tužno stoje, a ti… U formi dobrog duha, još snažnije obitavaš u zidovima mog doma.
I vraga ću ubediti da se mane zla. Mesečinu da niz lotru došunja do tla. Pse da ne laju, ako baš ne moraju. Zvezde da se preslikaju na mom oraju. Ali, Bogojavljanske noći nadalje, sa tobom neće biti moguće.
Osim onih prvih, kriznih dana, oko Kobnog dana pa do danas, ne prođe novi, a da u njemu ne zapevušim ili preludiram na gitari neku od tvojih vanvremenskih čarolija. Ma gde se nalazio na kugli zemaljskoj tog trenutka. Molski su to akordi, olovni, setni, što dotiču najtanju nit duše. Razvale, ali tuga lepše zvuči kad se otpeva, pesma sve podnese, zar ne?
Tako se baždarim… Da se i dalje perfektno služim smeškom, da živim slobodno, da ostanem bistrooki. Da se sačuvam od bezličja vremena, nemoralnosti, vucibatina, jeftinih trikova… Probili se u prve redove, a mesto im je van velike dvorane u pomrčini, uz oduzetu kartu, doživotno. Od svega onoga od čega si me svojom bistrim pogledom mudrosti nastojao čuvati kroz odrastanje, i nešto kasnije, kada sam postao mali, nedugo zatim i odrasli čovek. Grlim retke, težim im i dalje. Kriju se. Igraju žmurke, prevrnem neretko i kamen strmih litica da ih pronađem. Sa tog puta neću skrenuti, ostajem mu veran. Nakalemio sam sebi to breme odgovornosti, neću te razočarati.
I ovo pismo privodim kraju. Ali svakako neće biti poslednje… Ono prvo, odjeknulo je među bistrookima… Bez da sam to želeo… Čitao si ga, uostalom, kad su te čilaši Te noći laganim kasom ispratili do planete posebnosti sa koje si nam bio pozajmljen, sve znaš… I ovo pismo adresiram na isti poštanski fah i ulicu bez broja.
Pisaću ti ponovo, kad mi dođe, kao što je nadošlo sada, i obuzelo me. Ostaje i dalje nada da ipak negde srešćemo se još.
