Uvod: Sa prvom zimom kalendarske brojke postaju sve crvenije, „značajnije”. Kaljeve pećke, rumeni gosti, nekoliko usputnih stanica da niko od domaćina ne bude zakinut već uvažen, žamor dece koja tumara po sobama, uz prvi sneg. Period slava, svečara.
Druga polovina novembra u svom ruksaku nosi miris tinjale bukovine i izmaglicu jeseni na izmaku, uvodeći nas u foto-finiš godine, u poslednju sliku kalendara. Period svečara, obojen je oker bojom oplemenjenih sveća od par pedalja i staklenom činijom sa koljivom, ukrašenom orasima uz pomoć dve poprečne linije, kako simbol vere to nalaže. Koljivu na srebrnoj tacni društvo prave rasparene kafene kašičice podeljene u dve grupe, sakupljene iz čitavog domaćinstva.
Dan sviće značajnim svecem koji je jedan od „lidera” čitave godine, uz još jednog „kolegu”, onog proletnjeg. U papirne, ukrasne kese sa svilenim ručkama, raznih motiva i formata koje svako od nas u ostavi ima na pretek, ubacuje se crno vino ili drugi komad žestine iz arhive gde uvek postoji bojazan da će dospeti nazad na polaznu tačku i adresu sa koje je krenuo da cirkulišu po svecima. Ma koliko se trudili da osvežimo pamćenje prethodne sezone, od koga smo ih dobili u privremeno vlasništvo, to je naposletku uvek bilo nedokučivo.
Od ranog jutra pravi se strateški plan protokola poseta, meri se prolazno vreme, sve sa ciljem da niko tog dana ne bude oštećena strana. Ma koliko se trudili da poštujemo agendu tog dana, domaćini uvek pronađu način da nas zadrže „još malo” raznoraznim špecijama koje čekaju u pećnici poput tikvenog aduta pred mus u partiji rauba ili nekom pričom od davnina koja počinje sa „sećaš se” uz obavezne „lovačke” nadogradnje.
Ujak Slavko, koji je bio visoko pozicioniran član mesne zajednice i shodno tome, ovog istog dana, morao je jedanaest puta da pročešlja cipele o otirač domova koji su željno isčekivali da ugoste ujna Radu i njega, čuvajući olbe posebnih sorti samo za njih dvoje. Nekako, kao po preciznoj režiji, zaticali smo se u isto vreme kod istog domaćina, nekoliko godina unazad. Koliko je tog dana morao puta da se susreće sa pijanim šaranom i ne čudi da je i on, negde na međi između petog i šestog otirača, bio jedan od njih, na opšte negodovanje ujne, na čije komentare i ozbiljne poglede prekora sa suprotne strane stola, uopšte nije mario, dok sam se ja uvek radovao tim trenucima jer je uz promil ili dva uvek besedio o svojim nestašlucima iz momačkih dana.
Suton se duboko nastanio po sokaku. Kraj „radnog” dana je na vidiku. Dve preostale posete i isto toliko raspakivanja i upakivanja u kapute koji se dinstaju na laganoj vatri kaljevih peći domaćina. Uspavaju nas i pre nego što ih obučemo i navode u nove gurmanske pohode koje ne možemo da odbijemo jer nam ih domaćini uvek serviraju ponosno uz reči: „E, moraš još ovo da probaš!”.
Ne postoje malena vrata u daljini ka kojima se možemo uputiti, pat pozicija u kojoj nam ne preostaje ništa drugo nego da krišom ispod stola pomerimo graničnik kaiša za jednu rupu udesno, osećajući olakšanje istog momenta i licemerno merkajući rolat čijom sredinom se prožima dobro poznata tekstura krem bananice. Nakon pozdrava sa domaćinima, uz prideve srdačnosti, hvatamo se za prevreli kaput, dok nam je kaiš na pola koplja i upućujemo se do naredne destinacije iz koje će dopirati žamor dečijih igrarija i miris šporeta koji tog dana fercera do iznemoglosti, brinući da nas sve đakonije, pažljivo pripremane par dana unazad, dočekaju friške.
Kaldrmu sokaka natapaju škrte pahulje snega kojih je prethodnih godina sve manje i manje, ali opet, umesto zvuka škripe pod nogama, do novog odredišta prati me slatki škriput vanilin šećera iz kesice koji ukus zimskih svečara u potpunosti zaokruži u celinu.
