Uvod: S godinama sve više sužavamo obruč, krug privatnosti. Počnemo da ga svodimo na lica koja su tu, od malena, uz po koju kap novih, koji u naše živote dospeju kada im se najmanje nadamo. A potom, njihove retke, tihe frekvencije, lagano počnu da miluju vrhove naših antena. Preostaje nam da im se prepustimo, oberučke ih prihvatimo, i negujemo.
Miris prezrele dunje usidrene na vrhu kredenca, tik uz domaći džem kruži i opija svaki kutak letnje kuhinje. Par pedalja niže, u utrobi kredenca, položen je milje, poput glamuroznog crvenog tepiha, prošaran motivima karakterističnim za Bačku. A na njemu – radio, tranzistor. „Sokoćalo” kako ga je moja baka umela sloviti na samo njoj poznatom slengu. Na to mesto postavljen je osamdeset i neke godine, u veku koji je duboko iza nas, iako se mnogi još uvek nisu prestrojili na kolosek tekućeg. Ta drvena naprava, kaljena proverenom legurom oraha, fino obrađenih ćoškova blagog radijusa, poseduje regler valjkaste forme. Do današnjeg dana, obrnuo je na desetine hiljada putovanja oko sveta, a opet – u stanju je da iznova, savršeno, bez greške doplovi do neke nove frekvencije bez tračka šuma i mikrofonije.
Iznova tragamo i težimo ka nekim novim, neistraženim radio-talasima čije nevidljive niti u nama bude verovanja da galaksije primitivnosti po čijim se planinskim vencima osvajaju vrhovi materijalnosti, nemorala, uz obavezno „bockanje” zastave, kao simbol su i potvrda za još jedno ostvarenje želja i ciljeva prolaznosti. Srećom, postoje signali duboko nastanjeni u posebnim pregradama duša onih koji teže ka običnostima. Takve duše osetne su samo ukoliko posedujemo posebnu moć da pogledom „zagazimo” duboko ispod površine kože i oslušnemo svaki treptaj intervala koji se ispod nje odvijaju.
Signal tih duša, analogne forme, odašilje beskraj šarma i senzibila, milujući svaku brazdu antene postavljene na najvišoj tački dvorišta, našeg ličnog etra.
Regler tranzistora okreće se i zaustavlja, dok se kroz zvučnik prekrivenim oker tkaninom gustog tkanja počinje emitovati frekvencija posebnosti, koju nismo u prilici da čujemo često, ali svaki put kada pomiluje naš sluh, počne da isceljuje i duž čitavih usana formira pravilan, iskreni osmeh za kojim svakodnevno tragamo, koji je sve ređi. Kao da je za njegov pristup neophodna putna isprava sa vizom, ne bi li se kročilo sa druge strane međe uz obavezni preki pogled pograničnog lica.
Nakon što se valjano uveriš da sveže otkrivena frekvencija u sebi ne sadrži podmukle i perfidne amplitude, otvoriš oči, a ispred tebe nepomično stoji crvena, uzdužna linija, negde pri kraju načičkane liste gradova ispisanih sitnom, serifnom tipografijom.
I shvatiš… Da se ona nalazi ni na čijoj zemlji, na podeoku između dva grada, na upražnjenom mestu. Iz kredenca uzmeš vosak boje burgundije, nakapaš po obodima reglera po koju kap ne bi li u potpunosti blokirao dalji hod mehanizma.
Prepustiš se… I dozvoliš da ti frekvencija, koju si otkrio, nadalje bude plezir.
