Hong Kong, odnosno „mirisna luka” u prevodu, grad je u Kini koji deluje kao zasebna država, posebna administrativna oblast sa svojim zakonima, valutom (Hongkonški dolar, probaj da izgovoriš), pasošem, sportskim selekcijama, itd. Smešten je na južnoj obali Kine, sa izlazom na Južno kinesko more. Zanimljiv spoj tradicionalne Kineske kuture, poslovnog sveta i uticaja zapada, pre svega Britanaca, čija je Hong Kong bila kolonija do 1997. godine. Ovo nije grad za „svačiji džep” jer je životni standard visok poput nebodera kojih ima na pretek. Važi za jedan od najskupljih gradova na svetu. U njemu živi 7 miliona ljudi, a 500.000 su milioneri (srećan sam zbog njih).
Poseta ovom megalopolisu nije mi bila na vrhu liste želja ali svakako – jedna od želja. Nakon boravka u Vijetnamu i činjenice da je Hong Kong udaljen manje od dva sata leta avionom od Ho Chi Minh-a, nisam imao dilemu da li je dobar „momentum” da ga posetim, makar i na 4 dana znajući unapred na šta ću tačno te dane da „potrošim” (hvala Google-u na pomoći oko domaćeg zadatka). Boravio sam ovde sredinom decembra kada su temperature iznosile između 15°C i 22°C tokom dana, vreme je bilo idealno za šetnju uz nisku vlažnost vazduha i obilje sunca. Najviša temperatura ikada zabeležena u Hong Kongu je 36°C, a najniža 0°C (dakle, ne ledi). Što se tiče povratnog leta ka Beogradu, postoji konekcija Turkish Airlines-a preko Istanbula i sam let od Hong Konga do Istanbula traje „samo” 12 sati, dakle nekih 16 sati sveukupno.
Iako je ovo izuzetno „živ” grad sa velikim brojem stanovnika, gužve u saobraćaju ne postoje. Semafori su prisutni samo na veoma složenim raskrsnicama, dok se na većini drugih ne prelazi ulica preko „zebre”, već se koriste pešački mostovi, terminali kojima „tumara” reka ljudi svakog trenutka. U Hong Kongu je izražena kultura pešačenja koja se veoma poštuje među stanovništvom. Po obali grada, u ranu zoru, već oko 7 sati ujutru susrećete se sa brojnim ljudima koji svesno doprinose svom zdravlju – trče, šetaju, upražnjavaju grupnu jogu na otvorenom pre odlaska na svoja radna mesta. Ne čudi podatak da u Hong Kongu živi najveći broj „stogodišnjaka” na svetu (ne znam tačan broj, nisam ih stigao prebrojati sve – vekovi su u pitanju).
Grad je podeljen na severni i južni deo koji je fizički odvojen morem. Severni deo je tradicionalniji, više u duhu same Kineske kulture, prepun restorana „za poneti” ili „s’ nogu” i čuvenog noćnog bazara u Temple Street-u koji je ništa drugo do izobilja „kvalitetne” robe proizvedene u Kini i hrane koja na izgled ne obećava (jako čudni rakovi sa devijacijama na grilu?!). Ali, ono što je svakako vredno pomena vezano za severni deo grada jeste West Kowloon art distrikt u kojem obitava umetnost, kultura, i mesto je okupljanja mladih (i nešto manje mlađih). Ulaz u muzeje je besplatan i provodivši dobar deo dana na ovom malenom poluostrvu osećao sam se veoma prijatno, kako i ne bih kada sam se nalazio tik uz more okružen zelenilom uređenim po mom ukusu.
Južni deo grada u kojem sam bio smešten više je poslovno orijentisan, uz pregršt „high-end” hotela, lepo uređenih šetališta uz more i prelepi gradski park u kojem sam proveo jedno popodne, shvativši da je zelena površina tog gabarita ipak moguća u srcu nekog velikog grada. Nešto nalik na Central Park u New York-u. I ne samo moguća, već preko potrebna svakom većem gradu. Lokalno stanovništvo provodi slobodno vreme u njemu, prepun je raznih ptica, kornjača, oaza bega od gradske vreve.
Nisam osoba koja previše pridodaje pažnju popularnim turističkim odredištima, iako ih Hong Kong sadrži. Pre samog puta, dobijao sam preporuke da obiđem statuu Bruce Lee-a koji je rođen u ovom gradu, Viktorijin vrh, odnosno uzvišenje iznad grada do kojeg se dolazi tramvajem i sa kojeg se pruža pogled na panoramu grada sa staklene terase (na kojoj budete „načičkani” uz mnogobrojne druge turiste kao sardine u ulju), Lantau (ostrvo na kojem se nalazi džinkovska statua Bude) i još neke. Neka mi ne zameri Bruce Lee ili Buda, jednostavno – nisu bili moja „šoljica čaja”. A šta jeste? Planina „Dragon’s back”. Nalazi se svega 17 kilometara udaljeno od centra grada, isprepletana kilometrima pažljivo uređenih staza za pešačenje. Nakon uspona od 45 minuta sa vrha planine pruža se pogled na Shek O, lokalno ribarsko selo. Ova planina, definitivno je obeležila moju posetu Hong Kongu. Video zapisi i fotografije ispod pokušaće da objasne zašto je to tako.
Nismo se nadali jedno drugom, makar ne za sada, ali ipak smo se sreli, negde na pola puta. Pitaš me kakav si domaćin bio? Učtiv, prepun uvažavanja za potpuno drugu kulturu koju sam sa sobom doneo u ruksaku. Poštovali smo se medjusobno, kako je i ispravno. Nisi užurban koliko sam te idealizovao zbog svog gabarita, iako u tebi obitava puno ljudi. Sve si to nekako organizovao, ustrojio, da se oseća mir, pa i tišina na gotovo svakom koraku. Nisi iz sorte onih metropola u kojoj se osetiš preplavljen vrevom. Zelen si, pustio si pelcere sve do svojih oboda koji su mi se najviše dopali. Da li sam ja bio dobar gost?
Link ka Instagram profilu na kojem se mogu pogledati fotografije i video zapisi nekih od zemalja koje sam obišao.
