Uvod: Kako godine odmiču, sve više se prisećam tradicionalnih proslava Prvog maja kod teče Danila, uz kojeg izuzev redovnih, bezazlenih incidenata, provod je bio zagarantovan. Kako uz njega tako i uz ostalu decu koja su se prašnjavila, i nisu marila za mnogo toga o čemu se danas, potpuno neopravdano, vodi računa.
Kao polaznik nižih razreda osnovne škole nisam mnogo mario za kalendare i datume. Jedini datum koji sam vijao po džepnom kalendaru bio je prvi maj. Bilo mi je važno da već u januaru spoznam činjenicu da li u toj godini pada na petak ili ponedeljak. Produženi vikend za vratolomije sa braćom i sestrama, o, da!
Čitava familija, rasuta po Vojvodini, okupljala se tog dana u Aleksi Šantiću, jednom malenom selu negde na pola puta između Sombora i Subotice. Defile Zastavinih kečeva i poljskih Fiata (prim.aut Fića, lepše zvuči poljski Fiat) po prašnjavom putu, tik uz prvi red kukuruza ispred kuće, koje su tetke, teče i ostala rodbina zaključavali, kako mi deca ne bismo ulazili unutra i blokirali volane – na tom polju smo briljirali! A nas klinaca, čitava horda. Iz svake Zastave koja pristigne ranom zorom istrčalo bi po dvoje. Dvoje po dvoje, pokret u nastajanju. Radovali smo se jedni drugima, bili smo složni i uvek spremni da tetkama, tečama i ostaloj rodbini tokom dana spremimo raznorazne zvrčke. Homogena banda, poput braće Dalton, reprodukovana u četiri istovetne kopije. Bilo nas je mašala!
Teča Danilo, prekaljeni ložač i kuvar četrdeset jela, živeo je za Prvi maj. On i njegov džepni tranzistor, okačen za granu nadomak roštilja, roštiljao je muziku lakih nota. I zaista, sve što je tog dana bilo izloženo domašaju prevrele rešetke koja se klatila iznad ćumura, bilo je izloženo torturi sa kojom su se kršile sve konvencije. Postoje teče koje imaju istančan osećaj za tajming pripreme hrane. E, pa vidite – teča Danilo nije bio od te sorte. Verovatno zbog činjenice da je bio nesavršen, bio je miljenik nas, umazanih, prašnjavih klinaca, koji su se najviše oko njega vrzmali. Čestit, domaćinski karakter, a nas klince kupio je jednog sušnog leta, kada je na hrastu ispred kuće napravio malu drvenu kućicu bez atesta, po uzoru na brod Misisipi i Toma Sojera.
Prednja, dotrajala traktorska guma, vezana za granu, vijorila se vezana za špagu po kojoj smo se do iznemoglosti verali. Sve uz prisustvo dimne zavese koja nam je bila signal da će neko od nas uskoro doći do ključnog, prelomnog trenutka Prvog maja. Trenutka koji niko od nas nije želeo da mu se dogodi i čuje svoje ime na seoskom razglasu njegovog baritona koje bi ga prizivalo da dođe i proba belo meso ili nepravilno formiran ćevap sa duguljaste viljuške na dva zuba.
„Mićo, dođ’ sine da probaš meso, štogod je!”, ponosito je izustio.
Usledilo bi tapšanje po ramenima od strane braće i sestara, kao znak solidarnosti. Tih par koraka koji su me delili od hrasta po kojem smo se verali sve do ognjišta improvizovanog od žutih cigli izgledali su poput odlaska pred steljački vod, mečki na rupu. Pokušavajući da se izborim sa komadom iverice koji mi se nalazio u ustima, stajao sam prašnjav ispred roštilja, dim me je besomučno smudio, pevaljka sa lokalne radio stanice pevušila mi je o neuzvraćenoj ljubavi… Trudio sam se iz petnih žila da me gorka mimikrija lica ne oda i uvredi tečin minuli rad. Nekada, kao deca, bili smo učtiviji, morali smo svašta da progutamo i da istrpimo, nosili smo kućni odgoj u džepu, svuda sa sobom.
Kao dete, „osuđen” si na teču Danila, opori ukus spaljenog mesa, potom provodiš i po tri dana sa društvom iz srednje škole po obalama reka, kanala, neretko i pokisneš, a da to i ne osetiš. A danas se Prvi maj svodi na ustaljene šablone, odlaske na izletišta među more nepoznatih ljudi, roštilj uz industrijsko meso kupljeno na rasprodajama dan ranije, par partija strogo formalnih divana i odlazak kući.
