K’o reči par, u spomenar…

Rođen sam na izmaku mraznog januara. Delujem u IT branši koja je u sprezi sa kreativnim procesom, dizajnom. A lista interesovanja, malenih strasti, hobija koji me „baždare”, uzemljuju, podugačka je. Po koji akord na gitari za svoju dušu, kao planina „velika” empatija prema psima, tenisu, putovanjima, slobodi… I pisanju.  

Strast prema rečima otkrio sam u srednjoškolskim danima, putem pismenih sastava koji su počeli da oblikuju i razvijaju moj stil pisanja, a koji je u svom korenu ostao nepromenjen do danas, sa razlikom da sam s godinama naučio par novih reči, prošao po koju školu iskustava koje su mi menjale poglede na svet i uobličavale karakter.  

Osobe kojima „poturam” svoje paragrafe na čitanje dugi niz godina, kažu za njih da su lišeni današnjice, nametnutih tendencija čiji smo savremenici koje nas sve više udaljavaju od samih sebe. Takođe, kažu da im pojedini paragrafi stvaraju slike sa kojima se poistovećuju, te da su „špricani” sladunjavim notama, sa odlikom da probude neke usnule uspomene i podsete nas na stare i ispravne životne vrednosti od kojih smo usled dinamike života po malo udaljili ili ih poturili pod tepih.

Načujem po koju reč na ulici od slučajnog prolaznika, poznanika, prijatelja. Ili je već nosim u sebi. Krenem da se igram s njom, a onda ostale same poteknu iz rukava.