Selenča, društvena mreža bezbrižnog odrastanja

Naselje Selenča, sam obod grada tik uz atare i završni brojevi ulice Gruje Dedića u Somboru. Zgrada u kojoj sam živeo i njen ulaz, bio je prvi u nizu od ukupno četiri. Da bi dosegao ulazna vrata zgrade, morao si da pređeš uspon sačinjen od sedam širokih stepenika.

Zbog činjenice da je u drugom po redu ulazu, na broju četrdeset živelo najviše roditelja, stepenici tog ulaza bili su mesto okupljanja tokom letnjih raspusta, poput kamene česme, fontane, pod hrastom u parku ili namrgođenog spomenika. Kao za neku važnu utakmicu, i za te stepenike tokom letnjih raspusta koji su podsećali na tribine – tražila se karta više. Ukoliko zakasniš na “ivent”, ostaje ti jedino da se nasloniš na zid ulaza i na nogama dočekaš kraj večeri ili da se udaljiš par koraka i sedneš na komšijin auto koji nam je služio kao pomoćna klupa jer je komšija siguran sam – u potpunosti zaboravio da poseduje auto, nije ga palio čitavu deceniju. Tome svedoči i korov koji ga je prekrio po istom paternu po kojem bršljan prekrije zid na severnoj strani kuće.

Uz obavezno prisustvo suncokreta, semenki zamotanih u fišek na špic koje smo nesebično “šerovali”, stepenici su bili gusto načičkani buljukom rasčupanih klinaca koji su danonoćno jurcali za loptom, starijih derana koji su se momčili i bili važni jer su stariji od nas, par pasa pod protektoratom svih stanovnika četiri ulaza koji su do neiznemoglosti trčali i lajali čim ugledaju far auta na putu koji se prostirao nedaleko od ulaza. I naravno – njih, devojčica, devojaka, težnji i fokusa naših svakodnevnih dokazivanja, preplanulih i okupanih talasima leta. Mirisale su na spokoj odrastanja, blagih akcenata cvetnih nota kojima smo se dodvoravali ne bi li od njih ubrali po koji “lajk”. Sva od njih, bila je po jedna simpatija iz senke, a snovi koji su nas čekali nakon druženja bili su lepši ukoliko bismo u njih poneli i po koji osmeh i pogled nasmejanih zenica koji nam je bio upućen sa trećeg stepenika.

Sladunjave, komične, poletne pikanterije, po koja pohvala, bezazleni tračevi vezane za događaje koji su prethodili danu na izmaku, odnosno događaje koji tek treba da se dogode u danima ispred nas. Sve to uz obilje smeha vic mahera koji su terali na smeh i pre nego što ispale neku foru iz rukava. “Fid”, oglasna tabla na kojoj si mogao jedino da se informišeš o ljudima oko sebe i da istovremeno ukradeš poneki trik od mangupa koji su od nas bili stariji za po koju godinu iskustva. Direktne poruke prenosile su se usmeno, uz obavezan pogled u oči primaoca bez potrebe da verno proveravaš da li je poruka “sinovana” ili ne. Svaka je bila.

Bila je to naša mala društvena mreža bezbrižnosti u kojoj se nisu slali i prihvatali zahtevi za prijateljstvo. Popularnost, “engejdžment” nisu se merili brojem pratioca, brojkama sviđanja, isforsiranim sadržajem po “storijima”.

“Hešteg” detinjstvo.

222

Podeli tekst na:


Autorska prava

Svi tekstovi i fotografije koje se nalaze na ovoj stranici zaštićeni su pod subjektom pravnog lica, digitalne agencije “FusionIdea” sa sedištem u Novom Sadu. Strogo je zabranjeno korišćenje teksta u celini, dela teksta ili fotografije bez prethodnog odobrenja autora.

222

Autor teksta: Milan Vraneš

Milan Vraneš
Rođen januarskog podneva ’86. u Somboru, deceniju i frtalj vršilac dužnosti Novosađanina. Preduzetnik. Dizajner. Sviram gitaru. Vodim psa u šetnju. Pišem. Pevam pod tušem. Roker u duši. Igram tenis. Iznova se radujem Italiji. Sledim svoje misli. Perfektno se služim smeškom. Ima toga još…Saznaj više

2 komentara na “Selenča, društvena mreža bezbrižnog odrastanja”

  1. Avatar
    Manda says:

    Bravo za tekst! 😉

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *