Precizni, pitki i prekopotrebni taktovi celodnevne kiše

Jutro za razliku od pređašnjih, svanulo je obučeno u dugi sivi mantil, kojeg su devedesetih godina nosili poslovni ljudi, i samoproklamovani “japiji”. Obojilo je asfalt tamnom antracit bojom načinivši ulicu Braće Ribnikar paradom kišobrana koje su nosili prolaznici hodeći ka svojim destinacijama užurbanim korakom vešto izbegavajući lokve koje su se još u toku noći formirale duž trotoara.

Nakon uplovljavanja na radno mesto, uz jutarnju kafu, umesto poslovnih rutina kojima se prvo posvetim češljao sam folder u kojem se nalaze tekstovi, priče i pesme koje sam napisao u prethodnih desetak godina. Nešto je od samog početka slutilo da ću veče i ovaj dan završiti sa objavljenim tekstom. Gde god čujete zvuke kiše, vrlo je verovatno da ćete ukoliko me sretnete videti kako preturam po rečima ili pletem po gitarskim žicama. I više sam nego siguran da su neke od bezvremenskih kompozicija ili pesama nastale pod okriljem kišnih dana. Takvi momenti stvaranja zahtevaju intimnu, prigušenu atmosferu oplemenjenu lapatom kapi koje natapaju i formiraju nepravilni vitraž na prozoru. Onima koji umeju da iskažu emociju kroz svoje stvaralaštvo, kiša je osnovno oruđe za rad, ništa manje od notne sveske, crnih i belih dirki klavira ili žica gitare.

Oluk kao nužnost svake zgrade ili kuće primetim samo i isključivo u dve situacije. Kada nehotično zakačim komad odeće za njega. Stari komadi odeće se “ne kače” za oluk, samo oni koji su nam dragi i novi, to sam primetio. A druga, je odjek kiše u C-molu koja se sa vrhova zgrada oštrom vertikalom spušta do zemlje prosipajući note po pločnicima Grbavice. Naizgled se čini da je ta harmonija jednolična. Ali nije. Potrebno je samo malo pomnije oslušnuti je i shvatićete da ona ne poznaje jednoličnost.

Gotovo tri meseca nisam objavio tekst. Nisam bio škrt na rečima, šta više – nekolicina tekstova je započeta, raznih tematika i biće objavljeni u narednom periodu. Preturam po rečima na svakodnevnoj bazi, ljubav prema njima nije isčezla. Uzrok se može pronaći u činjenici da sam rešio sam da malo “spustim” loptu, povučem se u sebe sve sa ciljem da određeni krug ljudi ima šifru uz koju može da prođe kroz kapiju od kovanog gvožđa i dopre do mojih misli, nastojanja, želja i htenja. Počeo sam da gradim citadelu iz koje se neće zadirati u tuđe živote ali isto tako – njeni bedemi će biti dovoljno visoki da neutrališe sve nepozvane poglede.

Kao i sve u životu, i ljudi su pitanje jednostavnosti i manjka kvantiteta. Sve se svede na bližnje koje od rođenja ne možemo da biramo za bližnje a onda vremenom shvatimo da su oni savršen izbor. Uz po koji akcenat osoba koje ne poznaješ čitav svoj život a svojom jednostavnošću su te kaparisali za minimum dva života. Ne pitaš “šta košta”, jednostavno si tu za njih kao i oni za tebe. Ljudi su mi zbog toga najveća inspiracija, glavni pokretač svakodnevnice.

Svako od nas nastoji da život živi kako ume, kako misli da je najbolje. Svako od nas drugačije percipira stvari, svaki pogled doseže do različitih daljina, dva ista pogleda ne postoje. Ali mnogi od tih pogleda neretko nastupaju iz ugla kritičnosti, ne shvatajući da samo njihovi pogledi nisu reper niti merilo kako svet treba da funkcioniše. Nisam otkrio pedeset i prvu nijansu sive boje shvativši da je svako od nas drugačiji, i da drugačije gleda na život, ne. Postoje ljudi čije boje ne spoznaju nijanse. Tolerancija na takve karaktere je samosvesno postala gotovo nepostojeća. Godinama unazad, telefonski imenik mi se nehotično duplirao brojevima za koje i ne znamo da ih imamo sve do trenutka dokle nam isti ne zazvoni, sa ciljem potrebe. Moj imenik trenutno je šahovska tabla na kojoj je partija simultanke gotovo pri kraju, preostale figure i dalje imaju pravo poteza.

Ne slovim osobom koja je bogom dana za sve, misleći prvenstveno na oslovljavanje samog sebe. U određenim sferama se sebi iznova dokazujem jer sam sebi najveći kritičar i od sebe lično najviše očekujem. Još uvek uspevam da sebe najviše motivišem ali i razočaram. Postoji pregršt sfera koje me u životu apsolutno ne dotiču, a neke od njih sam intenzivnije počeo da osećam u poslednjih nekoliko meseci. Čulo mirisa je postalo znatno izraženije i osetljivije. Vratilo mi se čulo retkih mirisa, želim da ih negujem poput začinskog bilja u svojoj bašti prostodušnosti. Da me opiju mirisom, i kupe “na keca”, kao što uvek pođe za rukom Bosiljku ili Nani.

Kapija poluzavršene citadele je zatvorena, dok u njenom dvorištu kiša čitavog dana natapa krošnju Vrbe, a ja kao posmatrač iz topline sobe pijuckam zeleni čaj i pišem poslednji paragraf teksta. Teško da od ovog dana koji je na izmaku mogu da tražim još nešto.

377

Podeli tekst na:


Autorska prava

Svi tekstovi i fotografije koje se nalaze na ovoj stranici zaštićeni su pod subjektom pravnog lica, digitalne agencije “FusionIdea” sa sedištem u Novom Sadu. Strogo je zabranjeno korišćenje teksta u celini, dela teksta ili fotografije bez prethodnog odobrenja autora.

377

Autor teksta: Milan Vraneš

Milan Vraneš
Rođen januarskog podneva ’86. u Somboru, deceniju i frtalj vršilac dužnosti Novosađanina. Preduzetnik. Dizajner. Sviram gitaru. Vodim psa u šetnju. Pišem. Pevam pod tušem. Roker u duši. Igram tenis. Iznova se radujem Italiji. Sledim svoje misli. Perfektno se služim smeškom. Ima toga još…Saznaj više

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *