Negde pred prvi suton, na horizontu nedoglednosti

Jedan od onih perioda, negde između dva godišnja doba, kao kula od karata, koju topli i nadasve nečujni Severac, naizgled pitomog karaktera miluje po temeljima, u nadi da će posle nekoliko pokušaja na kraju ipak podrhtala kolena te iste kule popustiti, predati se i sama se u sebe urušiti, ispraćena sekvencom duboke praznine notnog sistema i “fejd auta”.

Pomenuti čin, unapred stacioniranog objektiva tajnovitog kamermana nije zabeležio i prikrivena želja pomenutog vetra, kojeg pamte prema severnoj strani sveta i kompasu čija igla uvek gleda u smeru negove brade nagore, nije se te večeri odigrao, jer se u temeljima te kule nalaze najfiniji pergamenti duša i dobrota lica koje je od malena okružuju i koji su od nje kroz godine teskobe isklesale antički stub istrajnosti koja u neretkim kalendarskim danima bude toliko izražena da se ipak od količine pozitivnosti ipak smatra deminutivom te reči koji izgleda krhko, neprimetno na prvi pogled, dok se ispod svilenog omotača nalazi pregršt atributa koji su na pažljiv način upakovani.

Svaki period, za sobom nosi neke svoje vetrove, oluje, tmurna jutra, oblake sa ne baš uvek pozitivnom prognozom. Svaka slika i brojka ponaosob iz tog špila čineći kulu koja se čitavog postojanja nas samih dograđuje, menja, adaptira i oplemenjuje, sama za sebe je izložena izazovima na koje se mora dati odgovor, poput rebusa za koji uvek mislimo da je rešenje nedokučivo a sve vreme nam je pred očima, jer se jednostavnost života i sastoji od reči i slova koje su nam poverene da se sa njima igramo, i tanka je granica da one budu predmet zabave poput ringišpila ispunjenog krdom rasnih drvenih konjića, srebrnih griva i zloupotrebljene zarad pakosti i zlobe. Slova se nalaze ispred nas, način sledovanja i nasleđe sami određujemo.

Od trena prizemljenja na tlo postojanosti, prećutni dogovor zvezda iznad nas i poverene uloge života namenio nam je po jednu kulu, potpuno rasformiranu, u kojoj se karte nalaze u neotpakovanom špilu koji miriše na ofset štampu, i svako od nas je podiže kako misli da je najlakše, najbezbolnije, ponekad ne prateći šablonirani crtež, a neretko je lično nahođenje, intuicija oblikuje stamenije i odvažnije po kojoj se na trgu svih krovova njen ipak lakše uoči od drugih. Neke kule blede kako dani prolaze, onima koji vrede – vetar ništa ne može.

376

Podeli tekst na:


Autorska prava

Svi tekstovi i fotografije koje se nalaze na ovoj stranici zaštićeni su pod subjektom pravnog lica, digitalne agencije “FusionIdea” sa sedištem u Novom Sadu. Strogo je zabranjeno korišćenje teksta u celini, dela teksta ili fotografije bez prethodnog odobrenja autora.

376

Autor teksta: Milan Vraneš

Milan Vraneš
Rođen januarskog podneva ’86. u Somboru, deceniju i frtalj vršilac dužnosti Novosađanina. Preduzetnik. Dizajner. Sviram gitaru. Vodim psa u šetnju. Pišem. Pevam pod tušem. Roker u duši. Igram tenis. Iznova se radujem Italiji. Sledim svoje misli. Perfektno se služim smeškom. Ima toga još…Saznaj više

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *